Zajednica

-Цирил-

Samardžići su u Krivošijama uvek imali svoga Popa i Kneza. Bavili su se više stočarstvom, a manje zemljoradnjom. Ta proizvodnja nije mogla podmiriti ni najosnovnije potrebe za održavanje života. Zato su stalno odlazili preko granice u potrazi za hranom. Najčešće su odlazili u Hercegovinu da „ubiju“ po nekog Turčina i donesu plen. To se tada smatralo junačkim i viteškim delom. To im je omogućavao i geografski položaj Krivošija, koje se nalazilo (kako kad) na granici Crne Gore, Turske, Austrougarske i Italije.

Oni su po međunarodnim ugovorima pripadali čas Turskoj, čas Italiji, kasnije Austrougarskoj. Međutim nisu priznavali te ugovore, niti ičiju vlast. Zakoni su im bili njihov dogovor. Ono što su se dogovorili u prisustvu Popa ili Kneza poštovali su.

Oko 1710 godine Samardžići su na tromeđi mletačke republike, otomanskog carstva i Crne Gore stvorili „Kneževinu Krivošije“ i branili je i čuvali 172 godine. Crnogorci su Krivošijane smatrali Crnogorcima, a Hercegovci ih smatraše Hercegovcima.

Živelo se patrijarhalnim životom. Muškarci su pripremani za ratnike od malena. Fizički i psihički pripremani i osposobljavani kroz ratne igre. Obučavani su da rukuju oružjem. Muškarci već sa 10 godina života počinju da vežbaju gađanje mete. Kada navrše 15 godina života već odlaze u četu na prvo „vatreno krštenje“. Četu je predvodio Harambaša koga su sami birali svaki put i svaka četa, posebno kada se ide preko granice. Harambaša je obično bio stariji ratnik koji je bio hrabar junak i dobro poznavao teren. Četa je bila obično veličine 10 do 30 ratnika, zavisno od zadatka koji je izvršavala. Zato su ponekad po istom zadatku išle po dve pa i tri čete, koje su radile u sadejstvu.
Plen koji se donese i stoka koja se dotera delili su se u prisustvu Popa i Kneza, prvo onima kojima je najpotrebnije, najsiromašnijim pa ostalima: onima koji su se naročito istakli u četi obično je davan u ličnu svojinu dobar komad zaplenjenog oružija ili odela, kao i dobar konj ili dobro grlo stoke. Bila je među njima ljudska solidarnost.

U četu se išlo naizmenično. Oni koji nisu otišli u četu čuvali su pleme od upada turskih četa. Stalno se bilo u ratnom stanju. Oružje muškarci nisu odvajali od sebe, bilo da su na veselju ili žalosti, na radu, u krčmi i kad spavaju, uvek su sa oružjem. To je bio težak život, ali pun ponosa i ljubavi prema slobodi.

Predrag Samardžić

Скупштина станара

Коло Српских Сестара 17. Нови Сад

Upoznajte-ME

Predrag Samardžić